suncokret

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Danas je 3. decembar, Dan osoba sa invaliditetom... A gde sam tu ja?

Uz sećanje na nekadašnje ideale od toga datuma nije ostalo ništa. Zato radije razmišljam o prvom snegu kojeg sam tako dugo očekivala tokom ovog vrelog i nepodnošljivog leta, o tome kako bih trebala negde da otputujem, da se vidim sa nekim prijateljima. Jer život, to je skup malih momenata u kojimo smo istinski srećni gde smo samo svoji i ono što jesmo. Radi tih trenutaka vredi boriti se.

Ovaj dan ostavljam da ga slave oni koji ga promovišu koji su ponajmanje osobe sa invaliditetom... A zar to nije logično? Da, ovaj dan, Dan osoba sa invaliditetom postoji zbog medija, zbog političara, zbog javnih ličnosti, pa i oni moraju da imaju prostora da pokažu svoje milosrđe i dobrotu. Ali, i, ovaj dan, 3. decembar, po malo snežan i tako tih postoji zbog mene, zbog običnih ljudi da ga iskoriste najbolje što mogu, da mu se raduju.

Mnogo volim kada sam tako nezahvalna prema društvu, ali i dalje uviđam da oni i te kako mogu bez mene. Njima ništa ne značim ja, ni bilo ko drugi. Ali meni znači dabudem srećna sa malim stvarima koje čine život bogatijim.

Danas je prvi decembar, još jedan mesec do kraja godine. Vreme je za sabiranje rezultata i tako je malo verovatno da će za ovaj jedan mesec da se nešto
promeni. Mnogo sam očekivala od ove godine, a tako sam malo dobila. Nisam izgubila nadu i znam da sve što mi se dogodilo, imalo je smisla i svoje neke
razloge koji su poznati samo Bogu. Jer, sve u svemu, ono što nisam očekivala, a što sam dobila je možda bolje od onoga što sam očekivala a nisam dobila.