suncokret

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Snovi bez sna

noć tako hladna i pusta

Moje su misli rasute i haoticne

Sve se menja, pa i ja se menjam

mada, to ne mogu da razumem jos

Telo mi pritiska želja, a želim jedan zagrljaj

Ne želim vise da sanjam nedosanjane snove

da živim u iluzijama, i ako su tako lepe

Ipak, sama sam i znam da za to nema leka sada

Želim da osvojim ljubav i da ona osvoji mene

Ljubav, tako nedostižna i daleka

Opet zatvoriću oči i sanjati

Sanjaću pre nego što zaspim onaj isti lik

Onaj lik i onu želju koju imam i nekome će u misli doći moja poruka.

I negde neko naćiće moj poljubac u vetru i prepoznaće ga

Onda će doći moj dan svetao i prozračan.

Sreća je kažu ono što sami cinimo da bi je imali.

Ja što više činim za nju, tako sam daleko od nje.

Više ne slušam reči izreka i mudrosti

Jer mudrost je za mene preživeti samoću i ostati dobro posle svega.

Nije ovo ni malo pesimistično...

Ipak, negde se nazire novi početak novoga dana

Za taj dan ja živim i trpim svu ovu bol.

Snovi bez sna,

sna koji ne dolazi,

snovi u kojima se nazire pocetak novog dana...

Opet, zatvoricu oci i sanjati,

sanjacu pre nego sto zaspim.

Prestacu da slusam reci i pouke,

izreke i recepte za srecu.

Sreca je u tome da sanjam dok ne zaspim.

Preziveti i ostati dosledan uprkos svemu,

znajuci da noc smenjuje novi dan.

U danu tom svetlosti i razuma,

kada ce snovi postati istina i istina ce biti ocigledna.

Uprkos svim losim glasinama, pobedice ono u sta verujem.

Uprkos predrasudama, istina ce postati ono sto je mnogima iluzija.

Uprkos neverici mnogih,

stvarnost ce uciniti da svaka sumnja nestane.

Ko se bori za svoje snove, taj je pobedio, mada to jos i ne zna.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Svaki je dan pun inspiracije za onoga ko stvara.

Jer stvoreni smo da bi stvarali.

Ko ume da preslika sreću u boje, note ili stihove,

ima dar da usreći ljude koji su možda imali sasvim prosečan dan.

Ko ume tugu da preslika u svojoj inspiraciji,

optimista je jer veruje da je to podstrek mnogima koji takođe pate.

Za stvaraoce ne postoji sasvim običan dan.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Trebalo je vremena da vest o odlasku tvom sazri kao istina u meni.

Jer tvoje prisustvo nije bilo obično u mom životu.

Retki su ljudi otvorenog uma kojima ništa nikada nije teško.

Zaista,

tako je malo prijatelja, onih istinskih prijatelja,

kojima nije važno to što ti nedostaje, već ono što u srcu nosiš.

A tebi ime nije bilo važno to sto ja ne vidim, jer si me kao prijatelj volela takvu kakva jesam.

I mnogo više...

Jer, umela si svojim stavom da budeš iznad svega, istinski prijatelj.

O tako je malo ljudi poput tebe...

Zato verujem da si sada dobro i da ti se ništa loše desiti neće.

Ostaćes deo mog života jer u njemu uvek ima mesta za ljude poput tebe.

Biće ti dobro gde god da si sada,

jer niko ne može umreti potpuno pored tolikih ljudi koji ga  vole.

Takođe znam,

 da nema te poruke koja je poslata od srca i koja neće doći svome cilju,

tvom predivnom i velikom srcu.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Danas je 3. decembar, Dan osoba sa invaliditetom... A gde sam tu ja?

Uz sećanje na nekadašnje ideale od toga datuma nije ostalo ništa. Zato radije razmišljam o prvom snegu kojeg sam tako dugo očekivala tokom ovog vrelog i nepodnošljivog leta, o tome kako bih trebala negde da otputujem, da se vidim sa nekim prijateljima. Jer život, to je skup malih momenata u kojimo smo istinski srećni gde smo samo svoji i ono što jesmo. Radi tih trenutaka vredi boriti se.

Ovaj dan ostavljam da ga slave oni koji ga promovišu koji su ponajmanje osobe sa invaliditetom... A zar to nije logično? Da, ovaj dan, Dan osoba sa invaliditetom postoji zbog medija, zbog političara, zbog javnih ličnosti, pa i oni moraju da imaju prostora da pokažu svoje milosrđe i dobrotu. Ali, i, ovaj dan, 3. decembar, po malo snežan i tako tih postoji zbog mene, zbog običnih ljudi da ga iskoriste najbolje što mogu, da mu se raduju.

Mnogo volim kada sam tako nezahvalna prema društvu, ali i dalje uviđam da oni i te kako mogu bez mene. Njima ništa ne značim ja, ni bilo ko drugi. Ali meni znači dabudem srećna sa malim stvarima koje čine život bogatijim.

Danas je prvi decembar, još jedan mesec do kraja godine. Vreme je za sabiranje rezultata i tako je malo verovatno da će za ovaj jedan mesec da se nešto
promeni. Mnogo sam očekivala od ove godine, a tako sam malo dobila. Nisam izgubila nadu i znam da sve što mi se dogodilo, imalo je smisla i svoje neke
razloge koji su poznati samo Bogu. Jer, sve u svemu, ono što nisam očekivala, a što sam dobila je možda bolje od onoga što sam očekivala a nisam dobila.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Jedan od najopasnijih neprijatelja čovečanstva, uništitelj ljubavi, osećanje koje od nas pravi robove i koje nas slabi, slabi naše samopouzdanje i sigurnost u sebe... Nikada željeno, a tako prisutno jeste ljubomora.

Ako ostavimo po strani patološke oblike ljubomore, ista dobija sasvim drugi smisao i sasvim se drugačije vrednuje i posmatra.

Niko ne želi da bude ljubomoran, ali, ona dolazi i kuca na naša vrata onda kada joj se najmanje nadamo. Ona jednostavno poremeti dotadašnji red i tok stvari u našem životu,  učini naš život manje podnošljivim... Često, ljubomora je kao sam pakao.

Svako zdravo i inteligentno ljudsko biće želi život bez ljubomore, želi sigurnost i sreću uz voljenu osobu. Ali, onda kada nas ljubomora obuzme, obično bude prekasno da joj se odupremo i mi ostavljamo da život to za nas sam uradi.

Pre svega, postavlja se jedno pitanje, a ono je od životnog značaja... Ko je kriv?

Ako uzmemo za primer  dvoje ljudi u vezi koja lepo funkcioniše, ljudi koji se vole, da li tu ima osnova za ljubomoru? Naravno, svako bi rekao da je to ludost i ona to zaista i jeste. Ipak, jednog dana u jednom momentu ako jedan od to dvoje ljudi oseti da taj momenat nije isti kao milion ranijih momenata, da nešto ne ide tako glatko kao ranije, da druga osoba nije više ista, onda se u srcu tog čoveka rađa sumnja, koja u zavisnosti od toka događaja prelazi u strah, nesigurnost, tugu i na kraju se rađa ljubomora. U momentu kada postanemo svesni odaljavanja druge osobe, mi smo još uvek nemoćni da se suprotstavimo bujici osećanja, strahova i tuge i ljubomora dolazi kao neka vrsta samoodbrane, protesta ili revolta.  Kako razumeti nečiju ljubomoru? Pa jednostavno, ako zamislimo da imamo jednu tajnu koju sa nekim delimo, ili nešto lepo, zajedničko što pripada samo dvema osobama, čitav jedan svet bolje reći i ako saznamo da je neko taj isti svet ponudio još nekome, onda više taj svet nije samo naš, ne pripada dvema osobama, već je u njega ušla treća osoba i poremetila je harmoniju. Tako druga osoba koja se oseća izdanom oseća ljubomoru i to je bol i izraz nemoći, to je pakao jer se pred očima te osobe srušio čitav jedan svet. U svoj toj svojoj nemoći čovek često nije u stanju da vrednuje sebe i pristupa potezima koji ga nisu dostojni.  Uvlačeći se u nove i nove pokušaje da razotkrije prevaru voljene osobe on grčevito pokušava da tu osobu zadrži uz sebe.

Za ljubomoru nije kriv onaj ko je ljubomoran već onaj ko je izdao. Niko nije ljubomoran zato što to želi, niko nije izazvao sam ljubomoru, ona je došla kao posledica izdaje druge osobe. Zato je ona jedno od najnepoželjnijih osećanja koje obuzima čoveka obično kada se on najmanje tome nada. Osloboditi se ljubomore nije lako, čak je i retko moguće sa osobom koja je izdala, jer jednom bačeno seme ljubomore ka nekoj osobi u naša srca uvek daje nove i nove plodove jer jednom kada nas neko povredi i izda više ništa nije kao pre.

Često, život nije ono što mi mislimo da bi trebao biti i u njemu ima mnogo nepravde, a jedna od njih je izdaja voljene osobe. Pa ipak, ako uzmemo u obzir da mi nismo takvi, da smo dobri ljudi, moramo verovati da na ovom svetu ima ljudi poput nas koji dele iste ideje o životu koji teže ka istim ciljevima. Presecanje u životu je bolno, ali ako će prisustvo osobe koja u nama izaziva ljubomoru polako uništiti naš život i nas same, onda je bolje napustiti tu osobu osloboditi se nje i početi iz početka. Moramo verovati da postoje ljudi koji su dobri i za koje je ljubav iznad svega jer samo tako otvaramo vrata budućnosti i koračamo napred.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Moj san je reka, koja teče mirno.

Moj san su velika prostranstva poput velikih polja koja ispunjuju mirom moje srce.

Moj san je sadasnjost  u kojoj imam viziju budućnosti.

Otvorenog srca, duboko čeznem da zagrlim život, boreći se za jedan bolji svet.

Želim mir koji osećaju samo oni koji su istinski srećni.

Moj san je moja misija koju sanjam godinama, da zaboravim na sebe kakva sam sada i da dajem sebe drugima u ime ljubavi bezuslovne.

Sanjam o ljubavi, a ta ljubav nije samo osećanje, već nešto više.

Ljubav to je suština, suština ovog života na Zemlji. 

Kada se probudim iz tog mog sna srećna, znaću da moj život postaje misija.

 Moja sreća je da druge činim srećnim dajući sebe nesebično.

Kada se ispuni moj san on će ustupiti mesto novim savršenijim snovima.

Sreća kraja nema, istinska sreća nas ne napušta pre nego što je došla.

Ona je spoznaja da svakim danom ispunjavam moju misiju. da život ima smisla.

Moj san nije od ovoga sveta i ne pripada  svetu ambicija i taštine.

Moj san je sam život koji tako želim a koji sada nemam.

Svake noći kada legnem da spavam vraćam se mom snu.

I kada se probudim i kada moram da živim onako kako moram, ja zastanem da u Suncu u plavom nebu i oblacima vidim moj san, da ga čujem u cvrkutu ptica...

I tada znam da dolazi vreme za ispunjenje mog sna.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Svako teži za slobodom. Sloboda je primamljiva, izazovna, daje nam osecaj da smo jedinstveni, neponovljivi, da zivimo punim zivotom…

Jedna starija žena je pre neko jutro bila u prodavnici u nasoj zgradi. Njen hrapavi glas se čuo dva metara ispred radnje. Kada je izašla, znala sam da je to bas ona. Zapalila je cigaretu, ko zna vec koju od kad je ustala. A bilo je nešto posle sedam sati ujutru.  Zašto ova žena uvek deluje tako sigurno u sebe?Kao da  zna šta radi.

 Bacila je  cigaretu I udahnula svez jutarnji vazduh. Šta li sada rade njene ćerke? Starija je u inostranstvu, a mlađu nije dugo čula. Zna da negde živi privatno.

 Ulazi u stan i čuje kako svaki njen korak odjekuje, svaki pokret se glasnije nego inace čuje. A onda joj secanje prodre u uši, a zatim I u sva čula: “Hoćete li se više udati I otici od mene da budem sama? Ooooo kada ću vas se osloboditi? Ceo život rintam za vas, hoću li više biti slobodna?”

Kola su se zaustavila I komšija je izašao sa opremom za pecanje. Danas je dobro ulovio. Bio je ponosan. Bacio je pogled na livadu. Mnogo dece se igra. Šta li radi njegov sincic sad? A možda bi I on sad bio ovde. Stan u kome je živeo sada je bio različit od nekadašnjeg. Bio je manji i sa manje svetla. Jedina prednost mu je bila lepa terasa. Ali to je sve cena razvoda. Onda pomisli, pa više me ona ludača ne pritiska. Konacno sam slobodan, i onako nisam ni hteo da se ženim, ona me je navukla na dete. Uh, dete? Pomisli i uputi upitni pogled na decu koja su se i dalje igrala na prolećnom Suncu. Na stolu su stajale ribe šireći oko sebe neprijatan miris.

Naša komšinica koja stanuje par spratova iznad je u poslednje vreme pocela da se intenzivnije šminka i oblaci nekako atraktivnije. Nekada joj to ne stoji, ali moram priznati da mi se ovako više sviđa. Sija prosto.

Kažu da je upisala post diplomske studije, mada ja u to ne verujem.

 Baš su sinoc kod nje ušle tri žene, prave hodajuće parfimerije. Pričalo se i smejalo. Onda neizbežni komentari i pohvale u čast razvoda. Ona se razvela i sada je u centru pažnje. Sada je junakinja godine. : Ma on je kreten, budala je, treba da se kaje žto te je izgubio… Uh kako si ti veliku stvar uradila! Sad si slobodna.  Svaka ti čast…” Nakon sat vremena te žene su otišle svaka svojoj kući, svojim muževima I svojoj deci. Naša komšinica je oko ponoći zalivala cveće na terasi I ni malo nije ličila na junakinju godine.

Naš mlađi komšija koji je dao uslov za drugu godinu fakulteta se vratio kući jutros rano, u sitne sate ili ti gluvo doba.  Klatio se na vetru I nekako ušao u ulaz. Na licu mu se videlo zadovoljstvo.

 Večeras nisam videla da je izašao. Možda mu je bilo loše sinoć. Ali, naš komšija je sada kući. Ruka mu je na brojčaniku. Počinje da okreće isti broj, ali ne sme. Njegovi drugovi su sinoć sa njim proslavili njegov raskid sa devojkom. Sada je svaki od njih sa svojom devojkom i nema vremena za njega. Pita se naš komšija da li ga je ona zaista smarala I gušila njegovu slobodu. Pogleda oko sebe I vidi da sedi u četiri zida. Vraća se telefonu I pokušava da okrene poznati broj.

Ona dva brata su opet poranila jutros. Moraju da rade Mada nije lako na gradilištu biti po ovakvom Suncu… Pre samo godinu dana su pili u ime slobode. Bežali su iz škole, a onda su odlučili da je za uvek napuste. Niko nije mogao da ih ubedi u suprotno. Ceo svet… samo nihov ceo svet. A sada dok idu na posao, ranom zorom vide kako ceo svet spava tihim i bezbrižnim snom...

Da li neko zna kako izgleda pravi osobenjak? Tako zovu komšiju iz ulaza do nas. On je zadovoljan sobom. Neki muškarci mu zavide što se nije ženio. Ima oko četrdeset godina. Izgleda solidno. Mislim, meni se ne sviđa, ali klinkama od devetnaest možda, ne znam, ali viđam ga sa njima.  Jutros je naš komšija primetio da ga boli želudac. I ako je sebi obećao da se neće vezivati, ipak ga je peklo to što se devojka sinoć nije pojavila. Uh, ona ima svoje društvo. Onda zatvori oči I vidi gomilu mladih kako se smeju i ćaskaju i vidi sve samo ne sebe… Zašto me ona ne zove u svoje društvo? Onda pomisli da se ne uklapa. A onda sve više mu ta ideja postaje istinita. Još jedan gutljaj kafe. Pa gde ja sad pripadam pita se on?

Dečaka od pet godina su pitali šta je to sloboda? On im je rekao da je sloboda kada se mama i tata vrate sa posla i kada su pored njega.

“Moji mama i tata su za mene najveća sloboda, kad su tu, mogu da ih volim kao i oni mene.”

Jutros sam ustala sveža i nasmejana... Odlučila sam da  budem slobodna od danas. Uz kafu I muziku sa radija donela  sam tu odluku.

Ne treba mi sloboda koja ima visoku cenu. Prava sloboda nema cenu, ona je sama najveća vrednost

Sloboda koja nas otuđuje i od nas pravi osobenjake i nesrećnike nije sloboda. To je zabluda o slobodi.

Biti slobodan ne znači biti sam. Zato ja prihvatam život i svaki izazov u njemu jer sam slobodna.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Dobri naš Kralju,

svake godine istoga dana ja stojim pred Tobom i ako nas decenije razdvajaju.

Onoga dana kada si postradao u trenutku ispunjenja Tvoje misije ja ti se klanjam.

Pružam ti ruku, da premostim eone ljudske taštine i zaborava.

Jer, ne samo što si postradao kao čovek, već je  i opaka ljudska reč želela da zauvek umanji vrednost tvoje ličnosti i negira sva tvoja dela.

Od onoga dana kada si bio dečak i kada si   iznenada morao da napustiš dečiji svet i uđeš u svet odraslih, tvoj je život postao misija.

Sazreo si u brigama odraslih i odrastao u velikog čoveka, velikog Kralja.

I bio si deo naroda u pobedama i u golgoti, i odlučivao onda kada je bilo najteže odlučivati.

Iznad svega verovao si u ljude i tvoja je vera bila tvoja snaga da spojiš nespojivo i da ujediniš različito.

Za uzvrat si dobio breme osude koja i danas bdi nad tobom.

Sklopljenih očiju razmišljam i uviđam da je tvoja misija bila iznad vremena u kome si živeo i ko zna kako bi izgledalo njeno ostvarenje da su okolnosti  to dozvolile.

Da su okolnosti ili da se ruka zločinca zaustavila. Jer tako su te olako  osudili i odlučili o tvojoj, odnosno o našoj budućnosti da  zaustave tvoj život, tvoju misiju i obezvrede tvoja dela...I među svojima nisi bio potpuno shvaćen i kako vreme prolazi mnogi te zaboravljaju, a možda se u  nekom od tvojih snova o budućnosti krije

 odgovor za ovo vreme, za buduća vremena.

Želim da te se sećam i želim da otkrijem svetu makar jedan mali delić tvoje misije da je približim ljudima i ako to nije lak zadatak. Ove reči  na današnji dan upućene tebi delim sa svima, jer  ti to zaslužuješ.   Sada počivaj u miru i znaj da ću te se uvek sećati.

http://www.youtube.com/watch?feature=endscreen&v=aDjpPfYnhcY&NR=1

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Noći su mostovi ka tebi a dani su bolni jer daljina koja nas razdvaja čini da ovaj život ne živim u potpunosti. Snovi u kojima si ti su svetlost mog nadanja da je ovo naše što imamo moguće. Pomislim po nekada kako je nepravedan sav taj bol i kako život teče pored nas dok mi tražimo jedno drugo. Ti si stvaran u mom životu i ja u tvom, pa zašto se onda ne srećemo. Ne, ti nisi iluzija, ti si moja realnost, a to je ljudskom umu teško da  shvati. Ne mogu da živim bez tebe i ako te nikada nisam zagrlila.  Krijem našu ljubav pretvarajući se da sam nezainteresovana za bilo koga. Jer niko nikada neće razumeti ono što je Bog spojio. On jedino razume moju čežnju za tobom, dalekim voljenim čovekom i mojom srodnom dušom.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

"Ljubav nikad ništa ne zahteva, već samo daje. Ljubav samo pati, nikada se ne kaje i nikada se ne sveti." Mahatma Ghandi

"Oni koji vole očekujući nešto za uzvrat, u stvari samo misle da vole." Paulo Coelho

Ako zaista volim, meni ništa ne pada teško jer snagu koja mi je potrebna dobijam od ljubavi, od Boga.

Zašto onda svi govore o žrtvi? Zašto ljubav poistovećuju sa žrtvovanjem?

Ja to ne razumem, najblaže rečeno, ne shvatam vezu između ljubavi i žrtve...

Još u porodici, od samog detinjstva deci se nameće taj pojam kao nešto što po svaku cenu moraju da prihvate. Jer, majka se žrtvovala da te rodi, ona se žrtvuje da te vaspitava, da ti  obezbedi normalan život. Ti jednostavno moraš da budeš zahvalan i srećan jer neko se žrtvovao za tebe i ti ćeš jednom morati da uzvratiš svu tu žrtvu jer si dužan, to je tvoja moralna obaveza. I tako deca, mnoga deca, rastu sa idejom da su nečiji teret, da je neko zbog njih žrtvovao sebe i sa tom decom polako raste osećaj krivice koji kasnije prelazi ili u  apatiju, ili u pobunu ili se prenosi na sledeću i sledeću generaciju dece... I svi ti roditelji veruju da vole svoju decu...

U školi, na poslu uvek se neko žrtvuje radi nekoga, u politici, u  prijateljstvu, u ljubavnoj vezi... Uvek je neko nečija žrtva, uvek neko daje previše, uvek neko dobija premalo...

Najočiglednije, kada je u pitanju pomoć drugima, ističe se ideja o žrtvi. Neki to nazivaju samilost, milosrđe, i svi smatraju da čine žrtvu, ali u ovom slučaju ona je dobrovoljna. I ako dobrovoljna, ona je ipak žrtva. Na taj način ljudi često iskazuju svoju potrebu da istaknu svoju veliku ulogu u pomoći drugima.

I mada bi sve ovo trebalo reći drugačije, priznati kako ipak bez žrtve nebi bilo dobrote i kako niko nebi napredovao da nije onih koji na svojim leđima nose sav teret ovog sveta i kako bez žrtve nema opstanka ljudskom rodu, sasvim je ispravno pobuniti se protiv takvog sveta.

Ni Bog nije izuzet od ideje žrtve i time je osećaj krivice dobio svoju punoću u životima mnogih i doveo do paklenih muka one koji su želeli da na tu žrtvu daju adekvatan odgovor. Ali, budući da nisu bili jaki, pali su pod osećajem krivice. Neki su jednostavno odbacili Boga jer su spoznali da je nametanje ideje o žrtvi, odnosno nametanje osećaja krivice strano jednom čoveku.

Mnogima danas nije sasvim jasno šta se dešava sa novijim generacijama, zašto su svi okrenuli glavu od  nekadašnjih merila vrednosti i zašto pribegavaju bezbrižnom životu koji se  po nekada graniči i sa hedonizmom?

Ljudi, a naročito mladi  sa revoltom odbacuju lažne vrednosti i prihvataju ono što im se prvo ponudi i učini prihvatljivim. I to je jedan vid pobune u jednom ljudskom biću koje konačno odlučuje da ne bude žrtva već da živi život dostojan čoveka. Oslobođenje je cilj, a kako u tom momentu ne postoji ideja o pravim vrednostima, prihvata se  jedino ponuđeno rešenje, a to je često život bez pravila koji po nekada vodi  u hedonizam.

I ovog puta jedino moguće rešenje je u bezuslovnoj ljubavi. Ona je jedini odgovor na naše postojanje. Naš život jedino ima smisla u bezuslovnoj ljubavi. Naše postojanje nije bilo kakav slučaj, niko nema pravo, pa čak ni roditelj da nas tereti idejom o žrtvi. I da je to tako i da smo rođeni protiv volje roditelja, ima Neko ko nas je želeo, Neko ko nam je dao život i ako to nije morao. Njegova je ljubav bezuslovna. Voljom Božijom došli smo na ovaj svet i ovaj život je dar Božiji nama. Životu se treba radovati. Ako se ne radujemo tome što postojimo kakav ćemo odnos imati prema našoj sopstvenoj deci, prema njihovoj deci i tako dalje...

Davanje je radost a ne žrtva. Onaj ko daje, daje zato što to želi, vođen ljubavlju on ne traži ništa, njegova jedina radost je radost onoga koji prima. Za mnoge roditelje to je tako stran osećaj, davati detetu i videti ga srećnim i ne tražiti ništa za uzvrat... Jer i to priznanje koje većina traži, potvrdu u drugima u svojoj deci nije bezuslovna ljubav.

Ako činimo dobra dela, onda ih ne činimo da bi nam neko odao priznanje, nego da bi videli da ta dela rezultiraju na dobro, da je to još jedan korak u borbi za jedan bolji svet.

Ljubav a ne ideja o žrtvi nas čini hrabrima i odvažnima za dela koja nemaju cenu.

Bezuslovna ljubav nije samo uzrok našeg postojanja već i Božijeg prisustva u svetu. Jer, On nije morao da postane čovek on je to  upravo učinio i postradao i na kraju vaskrsao. I to nije žrtva, to je ljubav.

Imajući u vidu prisustvo bezuslovne ljubavi, mi imamo pravo da se usprotivimo ideji o žrtvi. Odakle pravo roditelju da sebe naziva žrtvom? Odakle mu pravo da detetu nameće breme osećaja krivice? Zločin je dati nekom život i posle mu oduzeti radost življenja. Zločin je biti nezahvalan pred tako divnim darom Božijim, pred detetom. I umesto da roditelj zahvali Bogu na Njegovom daru, on još sebe  naziva žrtvom i traži pravdu, traži da mu se to sve vrati. Sve to čini roditelj detetu koje nije tražilo da se rodi i time je zločin još veći.

Bolje je nikada ne pomagati ljudima nego pomoći i reći da je to bila žrtva. Na taj način nekome ko je nesrećan uvećavamo nesreću i činimo ga još bespomoćnijim i  stavljamo ga u položaj večitog krivca jer on ne može ničim da uzvrati osim velike zahvalnosti.

Potrebno je oživeti ljubav u nama, zaboraviti na sebe i živeti za druge, jer naša je sreća sreća drugih. Tu mesta nema za žrtvu.  Ljubav koja nas pokreće  je inaš krajnji cilj.

Došli smo na ovaj svet iz ljubavi, ljubavlju Božijom stvoreni smo i ljubav treba da bude jedino čemu težimo. U tome se nikada nećemo prevariti. Ljubav je jedini izvor sreće, ona je smisao našeg života, ona nam daje sigurnost kakvu nigde nećemo naći. Sva naša dela, sve što odlučimo, što pomislimo bez ljubavi pretvara se u pakao. Jer pakao je odsustvo ljubavi. Ljubav nas oslobađa od svakog ropstva u koje upadamo nekad i protiv svoje krivice. U  potrazi za boljim svetom,  najbolje je otkriti ljubav. Tako će žrtvovanje za nekoga ustupiti mesto radosti davanja, osećaj krivice će ustupiti mesto radosti što postojimo, razočaranje će ustupiti mesto optimizmu, očajanje zbog života, saznanju da će neko biti srećan i da je u stvari naša sreća sreća drugih, a ne zadovoljenje priznanjem da smo žrtve jer ljubav to je davanje bez računice i interesa.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Ne volim reč tolerancija, zato što je za moj ukus i suviše formalna... Tolerisati nije isto što i voleti... Kada tolerišemo nismo obavezni da volimo.

 Čoveku je potrebno mnogo više od tolerancije. Potrebne su čvršće veze koje nas spajaju i koje su garancija našeg opstanka.  Potreban je pokretač a to je ljubav.

Kada idem ulicom i sretnem nepoznatog čoveka, ja ne znam ko je on, ne znam koje je vere i kog porekla. I šta me sprečava onda da ga volim? 

Kako je divno u nekome ko je različit pronaći mnogo toga zajedničkog. Kako je veličanstveno biti ujedinjen u istim snovima sa ljudima sa drugog kraja sveta.

Ovaj svet u kome živimo često udaljuje ljude, ali srećom postoji drugi svet koji je realniji, svet misli i osećanja, svet snova i  slobode gde smo svi ono što jesmo i kada u prijatelju prepoznamo nekog nama sličnog, on postaje deo našeg sveta.  U njemu kuca isto srce, isti život živimo na Zemlji.

Svakoga dana ljudi prepoznaju jedni druge. Daljina ne sprečava  da budemo bliski. Pa ipak ono prvo što uočavamo kod drugih su razlike i tako identifikujemo ljude, na osnovu razlika. Tako ih i kategorišemo, sudimo o njima često smatramo nepotrebnim udubljivati se, jer to što je druge vere ili nacije ili opredeljenja, stvara u nama predubeđenje o tom čoveku i mi ga svrstavamo u neku od kategorija, najčešće u kategoriju manje poželjnih ljudi... I koliko gubimo time? Koliko smo propustili?

Ja znam da razlike postoje, ali ne želim da im pridam veći značaj od onog koji im pripada. Jer, svi smo jednaki i svi smo različiti istovremeno.

Često se govori o toleranciji kao kategoriji i svi smo u teoriji tolerantni i to do one mere dokle se ne dotiče nas samih. Ali, da li bi neko imao hrabrosti da tu toleranciju pokaže javno na svom ličnom primeru?

Zato se ja odlučujem radije za ljubav. Ljubav ne zavisi od teorija o toleranciji, ona često ne govori, već o njoj govore dela. Ljubav se ne pita da li komšija misli loše o meni i da li ću sutra ostati bez posla zato što nemam prag tolerancije koji se zove uobičaeno ponašanje u društvu, ona je poput Sunca koje očigledno sija dok svakodnevica teče svojim tokom. Zato što  oni koji imaju istinsku ljubav nisu sposobni da žive dva života, jedan društven a drugi privatan, spoznali su istinsku sreću i tako žive  srećni u svom svetu ljubavi, žive slobodno. Ljubav je istina, a istina se ne može sakriti. Istina oslobadja od okova ljudske taštine i čini nas srećnima. Samo je jedan korak dovoljan da se dostigne ta sreća, odluka da se sluša sopstveno srce.

Zato sam odlučila da volim ljude a ne njihov društveni ugled čistunaca, moralne kvalitete, akademski nivo obrazovanja. Mene neće ushititi to što je neko iste vere i nacije, već to što u nekome različitom prepoznam da delimo iste snove. Srećna sam samo onda kada u drugome osetim i prepoznam iste otkucaje srca, iste nade, ljubav i želje. Onda je ceo svet za mene dom Božiji, onda se osećam sigurno zbog te  niti koja nas sve povezuje i koja je jača od svih ratova, predrasuda, društvenih formi,  strahova. To  je ljubav stvaralačka i nedvosmislena, jer ničim nije uslovljena.  Božija ljubav kojom smo pozvani da volimo, budući da nas je Bog iz ljubavi stvorio. . Zato slobodno kažem da volim ljude zato što ih volim. Boljeg objašnjenja za to nemam.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

.....Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve

drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može

da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas

Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem,

biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo

nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome

što mi je postao potreban, što nisam zamjerio

ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo

postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba

objašnjavati ni tražiti joj razloge.

Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom

pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti

u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni

poklonio svoje prijateljstvo.

Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav...

A ništa ja nisam poklonio tebi

već sebi...

Pozdrav svima,

ovde neko davno zaboravljen... U stvari, kada neko nestane iznenada, još se brže zaboravi... Da se ne pravdam, ali, problemi sa kompom i sl... Ipak nastavljam tamo gde sam stala...