suncokret

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Ne volim reč tolerancija, zato što je za moj ukus i suviše formalna... Tolerisati nije isto što i voleti... Kada tolerišemo nismo obavezni da volimo.

 Čoveku je potrebno mnogo više od tolerancije. Potrebne su čvršće veze koje nas spajaju i koje su garancija našeg opstanka.  Potreban je pokretač a to je ljubav.

Kada idem ulicom i sretnem nepoznatog čoveka, ja ne znam ko je on, ne znam koje je vere i kog porekla. I šta me sprečava onda da ga volim? 

Kako je divno u nekome ko je različit pronaći mnogo toga zajedničkog. Kako je veličanstveno biti ujedinjen u istim snovima sa ljudima sa drugog kraja sveta.

Ovaj svet u kome živimo često udaljuje ljude, ali srećom postoji drugi svet koji je realniji, svet misli i osećanja, svet snova i  slobode gde smo svi ono što jesmo i kada u prijatelju prepoznamo nekog nama sličnog, on postaje deo našeg sveta.  U njemu kuca isto srce, isti život živimo na Zemlji.

Svakoga dana ljudi prepoznaju jedni druge. Daljina ne sprečava  da budemo bliski. Pa ipak ono prvo što uočavamo kod drugih su razlike i tako identifikujemo ljude, na osnovu razlika. Tako ih i kategorišemo, sudimo o njima često smatramo nepotrebnim udubljivati se, jer to što je druge vere ili nacije ili opredeljenja, stvara u nama predubeđenje o tom čoveku i mi ga svrstavamo u neku od kategorija, najčešće u kategoriju manje poželjnih ljudi... I koliko gubimo time? Koliko smo propustili?

Ja znam da razlike postoje, ali ne želim da im pridam veći značaj od onog koji im pripada. Jer, svi smo jednaki i svi smo različiti istovremeno.

Često se govori o toleranciji kao kategoriji i svi smo u teoriji tolerantni i to do one mere dokle se ne dotiče nas samih. Ali, da li bi neko imao hrabrosti da tu toleranciju pokaže javno na svom ličnom primeru?

Zato se ja odlučujem radije za ljubav. Ljubav ne zavisi od teorija o toleranciji, ona često ne govori, već o njoj govore dela. Ljubav se ne pita da li komšija misli loše o meni i da li ću sutra ostati bez posla zato što nemam prag tolerancije koji se zove uobičaeno ponašanje u društvu, ona je poput Sunca koje očigledno sija dok svakodnevica teče svojim tokom. Zato što  oni koji imaju istinsku ljubav nisu sposobni da žive dva života, jedan društven a drugi privatan, spoznali su istinsku sreću i tako žive  srećni u svom svetu ljubavi, žive slobodno. Ljubav je istina, a istina se ne može sakriti. Istina oslobadja od okova ljudske taštine i čini nas srećnima. Samo je jedan korak dovoljan da se dostigne ta sreća, odluka da se sluša sopstveno srce.

Zato sam odlučila da volim ljude a ne njihov društveni ugled čistunaca, moralne kvalitete, akademski nivo obrazovanja. Mene neće ushititi to što je neko iste vere i nacije, već to što u nekome različitom prepoznam da delimo iste snove. Srećna sam samo onda kada u drugome osetim i prepoznam iste otkucaje srca, iste nade, ljubav i želje. Onda je ceo svet za mene dom Božiji, onda se osećam sigurno zbog te  niti koja nas sve povezuje i koja je jača od svih ratova, predrasuda, društvenih formi,  strahova. To  je ljubav stvaralačka i nedvosmislena, jer ničim nije uslovljena.  Božija ljubav kojom smo pozvani da volimo, budući da nas je Bog iz ljubavi stvorio. . Zato slobodno kažem da volim ljude zato što ih volim. Boljeg objašnjenja za to nemam.